Након одслушаних часова, састале смо се са менторком Данијелом и одабрале јединице које ћемо предавати. Остало је на нама да саме осмислимо час и узмемо креду у руке ( у нашем случају маркере).

          Лако смо припремале грађу, бирале појединости и склапале у целину. Вежбале смо код куће предавање које нас је чекало. Све је било спонтано до тренутка када би се зачуло звоно и ученици сели у клупе. Тада нас је плавила трема која је ишчезавала са одмицањем часа. Ученици су сарађивали са нама и олакшали нам реализацију нашег плана јер смо пре почетка рада са њима имале утисак да не знамо шта да им кажемо или питамо. Некад су нас њихови одговори одвлачили од припреме па смо импровизовале питања и констатације. Али, генерално, презентовале смо им оно што смо припремале, чак и више од тога, на шта су, свакако, утицали они са својом заинтересованошћу.

            Не можемо рећи да су наши часови били идеални ( не постоји формула за такав час), али су то били наши први часови, наша прва искуства са ученицима и било је ситница које су нам фалиле, методски гледано. Наша менторка нас је након сваког одржаног часа питала за мишљење и то најпре предавача, па и нас које смо је слушале. Тек је на крају давала своје сугестије, не критике. Говорила нам је на шта треба да обратимо пажњу, шта је било лепо, а шта недостаје. Захваљујући томе, свака следећа која би се нашла у улози професора знала је где је грешила претходна па се то није понављало. Професорка је била задовољна нашим радом, похвалила нас, и што је још битније, ми смо биле поносне ( свака на себе) што смо се опробале у захтевној улози наставника.